- Molim?!?!??!??

- Kaze, nece da dodje, jer je stajala u zastoju pola sata na auto-putu, pa joj to sve sad tako stresno i ovi sad termini, pacijenti i to sve, pa rece da ide kuci, da nece danas da dodje na posao.

- Stresno?!?!?!?!?

 

Pa, dobro, bre, maaaajku vam jebem! Milu vam majku jebem!!!

A sta ja treba da kazem?!?! Sta sam sve preziveo u zivotu, o tome samo iz filmova znate, plus bombardovanje, pa sta ja treba onda da radim? Jel’ mene pita neko jel’ mi mozda „maaaalo stresno“? Jok, Connor nema nit’ brige, nit’ pameti. On je vazda raspolozen i nasmejan. On nema nikad probleme u zivotu i njemu tece uvek med i mleko. Dobro, kad nema mleka, valja i cokoladno. K’o da sam peder, majku ti jebem, tako su oni uvek nasmejani i razdragani, k’o Djole Prolece. „Zivot bi vam bio dosadan, da mene nema“?

A kakav su zivot neki ljudi ovde imali, pogotovo po manjim mestima i selima? Jebote, ziveli su k’o u bajci, ne znaju za zlo, ni u kakvom obliku, osim, mozda, ako im, eto, nije riknulo kuche, kad su bili mali ili se, ne daj Boze, o zivote tezak li si, pokvario bajs! Ej bre, imaju para, voze normalna kola, idu na letovanja, zimovanja i sva ostala godisnjodobovanja, nema sta nemaju, ne znaju sta je glad, restrikcija struje – kako sad to mislis tacno nema struje, ono, stvarno nema? („Jok, samo pola“), ostavljaju garaze otvorene, ne otkljucane – otvorene!, sa svim stvarima koje covek u privatnoj garazi moze da drzi (pustite masti na volju), drze kolica za bebe u ulazu, bez da se misle da li ce neko da ih makne - jer nece (a kod nas bi makli i sajlu za otpusavanje kanalizacije, nema veze sto je govnjiva, malo umotas novinama tamo gde drzis i Bog da te vidi), penzioneri voze ona kola za koja nasi penzioneri nikad culi nisu, ali jesu krimosi, i 300 drugih pizdarija, jebote, fuckin’ Wonderland!!!

I sta kaze? „Malo joj sve to sad stresno.“ Pa sta sam ja ovde? Dvorska luda? Ognjen Amidzic? Karamela? Ja mogu sve da izdrzim, jel’? Ja imam zivce za sve one ludake sa kojima niko ne moze da izadje na kraj – "Connore, preuzmi ovog pacijenta, moooolim te, ja ne mogu sa ovim nista, neki je ludak". Samo trpajte, rodjaci, moze Connor da povuce k’o zadruzni konj. Samo tovari!

 

 

 

A eto ja, bas isti taj ponedeljak, bas isti taj dan, dolazim na posao i pita me koleginica:

- I, jesi proveo lep vikend?

Ma jesam, kako nisam. To sto sam u subotu doziveo ono sto strucnjaci porede sa gubitkom najblizeg clana porodice, sto mi, evo, vec drugi dan ceo zivot izgubio totalno smisao i poentu, to sto sam smrsao 3 kile za 2 dana zbog toga, to sto ne spavam i ne jedem od tada i sto nemam vazduha da disem, kao da imam teg od 20 kila na grudima, sto jedva stojim na nogama, sto nemam snage ni za samog sebe, a kamoli za pacijente i njihove probleme? To, mislis? Sto sam pola minute pred vratima ordinacije duboko disao i meditirao, da bih imao snage da kazem „dobro jutro“ i sto mi je celu koncepciju sjebalo i na parcice me polomilo, svuda tamo gde sam se juce zalepio ne bih li bio u jednom komadu, to jedno jedino pitanje – Da li sam, ne da li sam, nego onako postavljeno, da samo treba da potvrdim da jesam proveo lep vikend. To sto bih sad najradije seo i zaplakao kao malo dete? To, jel? Ma jooook, koj’ ti kurac, nema goreg nego da stojis pola sata u zastoju i da ti se sve sad nagomila. Ne d’o Bog nikome, da se pomerim s’ mesta. Vidisss, zzzekane, sssta mi rade i uopssste ssse ne nerviram…

 

Puno pozdrava iz istaroimladoistaroimladosvisvisviucirkusconnorado „zapadnoevropskog grada“

 

Connor MacLeod of the Clan MacLeod

 

 

P.S. Kad sluzim kao zabavljac, bar da me plate tako….