Znaš šta je ironija sudbine, prijatelju moj?

Ne, u stvari, znaš prvo šta je sudbina?

Sudbina je kad se ona pojavi niotkuda, od celog grada padne s neba baš u tvoju ordinaciju, bez uputa, bez išta, eto tek tako, boli je u ledjima pa htela da zaobidje lekare i čuda oko uputa, nego ovako direktno. I onda se skine samo u donji veš, i to kakav, a tebi zastane dah kad je vidiš, a zamisli samo kako je kad treba da je dodirneš. A moraš. A lepa k’o lutka. A baš ima probleme u lumbalnom delu, a prijatelju moj, terapija za to izgleda kao Kama Sutra. Znači, od sexa vas deli samo garderoba. Pa ti sad vidi. Treba ti samokontrola kao da si miner, kevu ti jebem. I malo-malo pa joj uhvatiš pogled kako te gleda. Pa se nasmeje. Pa se onda dodatno okrene i osmehne kad izlazi iz ordinacije, iako niko to ne radi. Ili ode do vrata, uzme jaknu sa čiviluka, pa se vrati da bi… pitaj Boga šta… pozdravila se, valjda, šta li. Ni to niko ne radi. I onda kad joj ponudiš da konačno sedne i popije kafu s tobom, ona kaže da mora nazad na posao, a ti joj kažeš:

- Pa znam, to si rekla i pre 20 minuta...

A drugi put kad je bila, nije odbila. Treći put smo dva sata kafenisali. Dva sata, eeej!!! Petak uveče. I stalno se smeje i gleda te. I ne zna da ode. Mislim, krene ona, pa stoji još 20 minuta i priča sa tobom. A veš joj stoji, prijatelju, kao da je za nju kreiran. A ne znaš da li ti više stane dah kad se skine ili kad je obučena. E, to ti dodje sudbina u neku ruku.

A ironija?

E pa, recimo, pitaš je što ribe rade takve stvari ponekad, recimo na žurci te non stop juri, hoce da igra sa tobom, spopada te, tako se ponaša da svi na žurci počnu da ti čestitaju kako si savatao strava cupi, kako nema greške da je tvoja ili Božija, a kad krene kući ne da ti broj telefona jer kaže da se udaje za par dana. Važi, a ja sam rastao u saksiji. E, to je pitaš i ona ti da par mogućih odgovora zašto to žene rade. Pa se još zajedno složite da i muškarci mogu pogrešno da protumače znake koje žena daje ili ne daje. Ali nije to ironija. Ironija je kad je pitaš posle toga, posle nekih pola sata, da li je ona bila udata, a ona kaže:

- Pa........ ja........... sam udata...

- Ali...?

- Nema “ali”. Samo sam udata, to je sve.

A ti joj kažeš:

- Dobro, ali nekako si zvučala kao da ima neko „ali“.

A ona kaže da nema nameru sad da otvara dušu. Jednostavno su zajedno već nekih 11 godina i uvek ima uspona i padova. Mislim, što priča da ima uspona i padova?

E, vidiš, to ti je ironija sudbine, prijatelju. To. A nisi ni svestan da umeš tako da odglumiš da te nije pogodilo kad je rekla da je udata, a osećaš se kao da te pogodila strelom posred grudi. I onda ona mora da ide, pa se opet pozdravljate nekih 20 minuta. I onda ode, a ti ostaneš ubijen u pojam. Pa onda motaš film po glavi. Nisi nešto oduševljen razgovorom, jer nekako nije tekao baš tako tečno kao što bi to možda trebalo, nekako kao da se ona uzdržava sve vreme. I koči nešto. Ili nju nesto koči. Tako nekako. Al’ ubiješ dva sata s njom komotno. Plus produžeci. I gleda te non stop. I ništa ne odbija.

Ne znam, nisam pametan...

 

 

Puno pozdrava iz ubijenogupojam “zapadnoevropskog grada”

 

 

Connor MacLeod of the clan MacLeod

 

 

 

P.S. A dodje ti samo da je pitaš: A izvini, a zašto onda.....?

 

 

 

Ko se ne seca o cemu se radi, a i za one „koji su se kasnije ukljucili“, kliknite ovde, pa ce vam sve biti jasnije.

 

Moze to da se nazove slucajnost, moze i sreca, moze i talija, mozda temeljnost, ili sta ja znam vec kako, ali bilo kako bilo - ja opet uzeh titulu!!!  :D

 

20.000 postova, rodjaci!!!

 

Na zalost, nisam vodio statistiku koliko je bilo blogova, komentara i ostalog, mogu samo da kazem da je za prvih 10.000 postova trebalo za malo pa 11 meseci (falio je 1 dan), a za drugih 10.000 samo 5 meseci i 9 dana! Ako se to ne zove ubrzanje, onda ne znam…

 

 

 

Znaci, i dalje primam zelje, cestitke, pozdrave, EPP i male oglase  :)))

 

 

 

Puno pozdrava iz dvadesetohiljaditogaopetjedinstvenog "zapadnoevropskog grada"

 

 

Connor MacLeod of the Clan MacLeod

 

 

 

P.S. Ko vam kriv kad ne pazite na casu.... :P

 

Pitam se nekad, da li je strašnije nemati čulo vida ili sluha….?

 

 

#1:

- Alo, ja nisam žena, ja sam devojka, idi mami pa čestitaj, znaš!!!

 

#2:

- Ja to ne priznajem za praznik!!!

 

#3:

- E pusti me toga, molim te, to su izmislile komunističke gospodje da bi mogle da idu u šoping ture u Trst i Solun!!!

 

#4:

- A šta sad, ovo je kao poseban dan? Ostalim danima ne zaslužujemo poklone i pažnju, jel’?!?

 

#5:

- A šta smo mi, ugrožena vrsta? Ono kao beli medvedi su pred istrebljenjem, pa kao dan zaštite belih medveda, pa ajde kao i mi da imamo svoj dan, šta?

 

#6:

- Ma, jeb’o te 8. mart...

 

 

 

Pa ti sad uzmi pa čestitaj....

 

 

I onda dodješ na posao i one se ljute što im ne čestitaš?!?!?

 

 

Pa, mis’im, nije sad baš da morate da sazivate kongres, al’ daj bar malo da se dogovorite jel’ vam to praznik ili nije...

 

 

 

  

Puno pozdrava iz konevolikaranfilenetrebanidaživi „zapadnoevropskog grada“

 

 

Connor MacLeod of the Clan MacLeod

 

 

 

P.S. E, moj Dragane Stojniću...

 

 

 

Mislim, da se razumemo, NEMA SREĆNE LJUBAVI!

U stvari, nisam se dobro izrazio.

Tačnije rečeno, NEMA LJUBAVI KOJA SE ZAVRŠI HAPPY END-om!

To je moja teorija. Na kraju se uvek svede na to da je neko ostao povredjen, napušten ili unesrećen u bilo kom obliku.

 

Ima nekoliko varijanti:

- ako osoba A napusti osobu B, onda je osoba B najčešće unesrećena.

- mogu nekad i sporazumno da se rastanu, ali mora bar malo da pate. Znači, opet isto.

- ne moram ni da pominjem naprasno prekinute ljubavi prouzrokovane nekom nesrećom, tipa smrtni slučaj...

- a mogu i da se vole do groba, da zajedno dočekaju starost, imaju puno ljubavi, poštovanja, dece, unučadi i svega što im treba i.... i..... i jednog dana osoba A umre. I šta onda? Opet je osoba B unesrećena, pa makar živela 1 dan duže.

 

Znači, obrni - okreni, ima srećnih ljubavi, ali nema ljubavi sa srećnim krajem, pa to ti je.

 

 

 

I nisam ja tu sad pesimista, unesrećeni ili Bogznakako razočaran u ljubav. Ne!!! Nikako!!! Samo konstatujem i primećujem šta postoji.

Ja taj UNhappy end više gledam kao cenu koju treba platiti da bi se doživelo ono pre toga. Sto veća ljubav, veći ti račun na kraju. Pa sad, kako je ko spreman da plati. Neko nije, neko se boji. Svako ima svoje razloge pro et contra. A meni... meni nije žao da plaćam, koliko god da košta....

 

 

Puno pozdrava iz neizlečivoromantičnogiuvekupotrazizapravomljubavlju “zapadnoevropskog grada”

 

Connor MacLeod of the Clan MacLeod

 

 

P.S. A baš čudno da nigde ne daju popust na količinu...

 

 

 

1242