Jel’ to bilo mozda to sto ljudi zovu sudbinom? Jel’ to bilo to sto ljudi nazivaju “Soulmate”? Da li cu ikad vise izgubiti dah kad neka samo prodje pored mene? I kad mi stavi dlan na struk samo da napravi prolaz da moze da prodje? A namerno je to radila. Znam. Znam je kako dise. A zna i da cu ja da prestanem da disem kad mi to uradi. Da izgubim dah. Kao da mi neko pritisne grudi i istera vazduh. Zna da cu da je pratim pogledom i namerno ce da se okrene samo da bi mi uhvatila taj pogled. Uhhh, mogao bih da se utopim u secanjima i pokusajima da opisem ono sto kazu da se ne moze opisati? I jos da uzivam u utapanju. I sto uopste razmisljam o tome koju picku lepu materinu?!? Sta je morala da mi poklanja tu pesmu?!? I zasto bas onda kad sam je ostavljao? Znam, namerno. Znam je kako dise. Samo da bih se setio nje kad god mi je tesko i kad mi treba nesto da mi zavara misli i zamaze oci kako sam ipak na pravom putu i kako se ne treba vracati u proslost i kako treba uvek ici napred korak po korak i kako nigde nisam pogresio i kako i ono sto je bilo mozda pogresno bice nekad zbog neceg ispravno i kako bih sam sebi jebao mater zbog toga kad pocnem o tome da mislim........................ i da bih je video svaki put kad zatvorim oci tad kad o tome razmisljam. Da je vidim kako me gleda u oci kao tad kad mi je poklonila tu pesmu. C c c c, tacno je znala.... Namerno... Nista drugo nego namerno.... Samo da bih se setio svega onoga sto................. E, neces ga, vala..... Ovo u stvari i nije ni trebao da bude post o tebi. Ne.

 

 

 

 

 

Ovo je post SAMO I ISKLJUCIVO o tome kako je meni tesko i kako se zapitam da li sam ipak na pravom putu i kako se ne treba vracati u proslost i kako treba uvek ici napred korak po korak i kako nigde nisam pogresio i kako i ono sto je bilo mozda pogresno bice nekad zbog neceg ispravno.... i dobro, i kako bih sam sebi jebao mater.... i kako sam sebe hrabrim i sam sebi zavaravam misli i zamazujem oci.............. citajuci bas tu pesmu....


 

Miroslav Antic

 

Nepovratna pesma
 

 

Nikada nemoj da se vracas kad vec jednom nekud kreces.

Nemoj nesto da mi petljas.

Nemoj da mi hoces-neces.

Stvarno nemoj da se vratis! Nemoj nikad unatrag!

Sta ti znaci staro sunce, stare staze, stari prag?

To je ono za cim moze da se pati.

To je ono cemu mozes srce dati.

Al’ ako se ikad vratis – moras znati: tu ces stati.

I ostati.

 

Ocima se u svet trci.

Razbij glavom mlako vece!

Od reke se decak uci sto se prema moru tece.

Od zvezde se decak uci da zapara nebo sjajem.

I od druma – da se muci i vijuga za beskrajem.

 

Opasno je kao zmija,

kao metak,

kad u tebi vecno klija i carlija tvoj pocetak.

A tebi se ide dalje – ko zna kud se nocas zuri.

Idi odmah, bez cekanja, stisni srce i zazmuri,

- nije vazno sta te veze.

Odvezi se moj viteze.

Na srebrnom brodu nekom il’ na pticjem krilu mekom,

moj pegavi,

moj najdrazi,

samo napred – cuda trazi!

 

Opasno je kao munja.

Opasno je kao metak

Kad u tebi vecno kunja i muci te tvoj pocetak.

Idi napred, trci, trazi, stvaraj zoru kad je vece:

nek od tebe zivot uci kad se tepa i kad pece.

I smeskaj se, moj decace, srljaj, tutnji…

Nikad malo.

Idi uvek zedno, ludo, idi gladno, radoznalo…

Neumorno tako idi!

Nebo skini.

Oblak skini.

Zar ne vidis: sija nesto u maglama u daljini.

Pa ako se i pozlatis, il’ sve tesko, gorko platis,

- ja te molim: idi napred

 

Nikad nemoj da se vratis.

 

 

 

 Puno pozdrava iz nepovratnog „zapadnoevropskog grada“

 

 

Connor MacLeod of the Clan MacLeod

 

 

 

P.S. I ko mi kaze “Ko zna zasto je to dobro” i da treba da imam strpljenja, za glavu cu da ga skratim...  

 

 

 

Wolfsheim - Kein Zurück